Počeću ovaj tekst citatom koji savršeno opisuje temu samosabotaže.
“U uslovima mira, ratoboran čovek napada samog sebe.” – Fridrih Niče
Na našim prostorima više smo navikli na turbulencije i borbu nego na dobre i mirne periode.
Kada dođe miran i srećan period, kada nema nekih većih briga, um koji je navikao na borbu kreće da se buni, da alarmira organizam jer mu je NEPOZNATO. Ne zna šta može da očekuje i spremno čeka da se desi neka opasnost.
Da mozak može da govori, rekao bi:
“Šta ti je sad?! Što ne brineš? Što se ne plašiš? Desiće se nešto loše ako prekineš to da radiš! Zar ne osećaš krivicu što si bezbrižan? Kreći odmah…vidi oko čega sve možemo da brinemo…” i kreće nabrajanje.
Mozak se tada opet smiri jer je ponovo na poznatoj teritoriji brige.
Nervnom sistemu koji je stalno napet, koji je navikao na loše, osećaj mira stvara šok i nevericu:
“Maaa…čim je ovako dobro, desiće se uskoro nešto loše” i krećemo da paničimo preventivno.
To je uverenje koje ste mi u najvećem broju napisali kao odgovor na stori koji sam izbacila vezano za ovu temu.
“Uvek kada se opustim ili kada mi se desi nešto lepo, posle se desi nešto loše.”
To je život. Dobro i loše su sastavni delovi života. Ne može da bude zauvek dobro, kao što ne može da bude ni zauvek loše. Ali ako nikada ne dopustiš da se osećaš dobro zbog straha da to nosi negativne posledice, tvoj život će proći u grču i strahu bez lepih momenata jer nećeš sebi dozvoliti da ih osetiš.
Doktor Alexander Lowen je svoj rad posvetio tezi da ljudi imaju veći strah od života nego od smrti i to je potpuna promena perspektive sa kojom se slažem. Preporuka za čitanje ako te interesuje detaljnije o ovoj temi: “Fear of Life: The Wisdom of Failure” – Dr. Alexander Lowen M.D.
Ako želiš da ovaj tekst osetiš i bolje razumeš, nakon čitanja probaj sat vremena samo da sediš u tišini – bez komunikacije sa drugima, bez telefona, muzike, televizora, bez hrane, pića, bez ikakvih distrakcija. Samo sedi i ne radi i ne razmišljaj ništa. Videćeš kako mozak reaguje na mir i tišinu i koliko se trudi da to poremeti.
Potrebno je svesno raditi na širenju kapaciteta za bezbrižnost, sreću, mir i napredak…za to da stvarno osetiš i živiš ovaj život, umesto da samo brineš i bežiš od života i pokušavaš da ga kontrolišeš.
Kako?
Tako što ćeš MALO PO MALO, KORAK PO KORAK učiti svoj mozak da je BEZBEDNO ne brinuti uvek.
Za koga je ovo posebno važno?
Ovo je posebno važno za ljude koji su odrastali u disfunkcionalnim porodicama u kojim su doživljavali ili gledali psihičko i/ili fizičko nasilje, kao i onima koji su odrastali u porodicama u kojim su bili ignorisani i zanemarivani.
U takvim uslovima naučiš da su borba i briga uslovi da se preživi.
Naučiš da svet nije sigurno mesto i da moraš STALNO da budeš na oprezu i da brineš.
Opasno je i potencijalno ugrožavajuće biti bezbrižan.
Poveruješ da nisi vredan ljubavi i dobrog života jer dok smo deca ne percipiramo da to što živimo u takvim uslovima nije do nas i ne govori baš ništa o nama i našoj vrednosti. U detinjstvu se formira određena slika o sebi i osećaj lične vrednosti koji nas kasnije prati kroz život i odražava se na sva životna polja. Mnogi nikada ne preispitaju uverenja koja su usvojili još kao deca.
Ono što je važno jeste da osvestiš ove stvari i da znaš da na tome može da se radi, to NIJE TVOJA SUDBINA i tvoja vrednost nije ništa manja od bilo čije vrednosti!
Međutim, i ljudi koji su odrastali u boljim uslovima, okruženi ljubavlju i podrškom, takođe imaju određeni limit kada je u pitanju kapacitet za sreću, napredak, bezbrižnost – do kog se ide, a onda kreće samosabotaža i aktivira se princip homeostaze.
Princip homeostaze i zadata vrednost – dva razloga zašto su promene tako teške i zašto se vraćamo na staro
Princip homeostaze ukratko je težnja organizma da održi balans, da se vraća u ravnotežu.
Zadata vrednost je ona vrednost preko koje i ispod koje ne idemo – recimo možda ste primetili da nam kilaža varira 20% gore – dole od kilaže koja je stalna u periodu odraslog doba. Primer: Ako sada imate 80 kg recimo i želite da smršate 60 kg i ostanete sa 20 kg, organizam to neće dozvoliti jer je ugrožavajuće za opstanak.
Ovo isto možemo videti u kapacitetu koji imamo za prihvatanje mirnih i lepih perioda u životu, posebno ako dugo nije bilo tako ili ako nikada nije bilo tako.
20% bolje je podnošljivo, ali nakon toga kreće pobuna, kreće samosabotaža, preispitivanje, krivica, bude se strahovi. Naravno, ne reagujemo svi identično. Neki ljudi lakše podnose promenu od drugih, više je faktora koji utiču na to.
SVAKA NAGLA PROMENA – DOBRA ILI LOŠA JE STRES ZA ORGANIZAM.
Prirodno nakon dvadeset pete godine promene postaju teže nego ranije. Naš mozak želi da ostanemo tu gde smo, gde je sigurno, gde ne postoje nikakve pretnje našoj sigurnosti, samopouzdanju, samopoštovanju. Gde je i ego siguran.
Ako ipak rešimo da menjamo nešto, tu je naš organizam koji će se potruditi da nas vrati na početak. Vidi da ide u nepoznato i pokušava da nas zaustavi da dalje izlazimo iz ravnoteže. Ne zna da li je to nepoznato DOBRO ILI LOŠE ZA NAS.
Najočigledniji primer možete videti kod ljudi koji kreću sa dijetom i treningom.
Krenu sa treninzima, napune frižider zdravim namirnicama, potpuno su predani svom novom načinu života ali odjednom počnu da se osećaju loše, iscrpljeno, gube motivaciju, počinje da ih mrzi da vežbaju, uhvati ih prehlada, temperatura koja može biti i psihosomatska. Naprave pauzu, ali želja za dostizanjem cilja često više nije ista.
Počinju da prave kompromise i eto ih na početku.
Zašto se to dešava?
Zato što princip homeostaze pokušava da nas vrati u ravnotežu, tamo gde mu je poznato – na staro.
Zato je dobro postepeno uvoditi promene jer je veća mogućnost da se odluka o promeni zaista i održi, umesto da traje tačno onoliko koliko i naša motivacija i euforija oko promene što je uglavnom baš, baš kratko. 🙂
Ovo možemo videti i na nekim sasvim drugačijim primerima, kao recimo kada neko odjednom dobije puno novca, a nema znanja o novcu i nije navikao na tu svotu, pa ga brže bolje potroši sve + uđe u dugove i upropasti život.
Imate primere Loto dobitnika koji su bukvalno propali nakon dobijanja velikih svota i to ne zato što su pare proklete (to je negativno uverenje o novcu) već zato što je to bilo preplavljujuće iskustvo za njih, daleko od onog na šta su inače navikli. Moraju što pre da se otarase tih para kako bi se vratili u ravnotežu.
Veliki novčani gubitak i veliki novčani dobitak odjednom su podjednako stresni.
Mada ne mogu da kažem da ne bih volela da dobijem Loto premiju da ipak proverim to. 🙂
Ovo su dobitnici koji su sebi bukvalno upropastili život nakon što su osvojili veće svote.
Kako se odvija samosabotaža i kako nas princip homeostaze vraća na ono što mu je poznato – prikazano na primerima
Tema: Partnerski odnos i potreba za svađom kada je sve mirno.
Ono što je klijentkinji bilo poznato još iz detinjstva jeste da ljubav nije povezana sa mirom i sigurnošću. Uporno sebe vraća na taj isti scenario i proživljava ga iznova.
(Klijentkinje su dozvolile anonimno deljenje priča, ništa se nikada ne deli bez pitanja.)
Radila sam sa klijentkinjom kojoj su se roditelji razveli kada je imala 5 godina.
Roditelji su konstantno imali rasprave i više su bili fokusirani na to ko je u pravu umesto da se pobrinu da dete odrasta sigurno i okruženo ljubavlju iako su se oni razveli.
Prisustvovala je stalnim svađama i trudila se da im što više udovoljava, da bude što bolja ćerka kako bi pridobila njihovu ljubav.
Njeno najjače osećanje koje je vezuje za detinjstvo je napuštenost.
Pre braka imala je nekoliko veza i kaže da je ona u svakoj bila drugačija osoba koja se trudila da se uskladi sa partnerovim željama dok bi se svoje ličnosti odrekla (baš kao u detinjstvu.) Ni sada nema samo svoja interesovanja. Ne zna šta voli i šta je ispunjava.
Sve veze su se završile iz istog razloga:
“Imala sam konstantno potrebu za svađom jer mi je bilo dosadno kada je sve dobro. Čim je mir, meni je dosadno. Mogu reći da su to bili stvarno dobri momci, a ja kao da sam namerno tražila razloge za svađu. Imala sam izlive ljubomore i besa kada izlaze bez mene, kada bi izašao sa drugarima ja bih sedela kao na trncima i čekala poruku ili poziv… stalno sam bila u strahu da će me prevariti. Sada sam u braku, mnogo se trudim da taj brak opstane i da ne bude kao brak mojih roditelja, posvećena sam detetu maksimalno, ali i dalje osećam nezadovoljstvo i odbačenost iako realno nema razloga. I dalje mislim da će me svakog trenutka napustiti, prevariti ako se bar malo opustim u bilo kom smislu…idem u teretanu 6x nedeljno iako mi se nekada stvarno ne ide, iako sam premorena, samo da on ne bi našao neku zgodniju od mene.”
Da li vidite na koji način se odigrava sve što se odigravalo u detinjstvu?
Odbacuje svoju ličnost zarad partnera, nema svoja interesovanja, trudi se da održava figuru ne zbog sebe već zbog straha -“Šta ako me ostavi?” – KONSTANTNO SE ODRIČE SEBE I TRUDI SE DA BUDE UVEK I U SVEMU NAJBOLJA DA BI OBEZBEDILA LJUBAV I SMANJILA MOGUĆNOST NAPUŠTANJA.
Baš kao u detinjstvu.
Mir nije nešto što joj je poznato, stvara joj dosadu jer nije navikla na mir i ne zna kako u njemu da se opusti i uživa. Ne zna kako da gradi odnos bez stalne potrebe da ga prvo ruši pa gradi opet do određene tačke gde ponovo ide rušenje. Ta određena tačka do koje ona podnosi mir može da se pomeri za nekoliko lestvica gore, ako osvesti kada i zašto se to dešava, šta je pozadina i koliko ona zaista OSEĆA da je vredna ljubavi.
Ovo važi za SVE segmente života. Evo još jednog primera.
Tema: Samoabotaža na putu poslovnog uspeha
“Radim kao preduzetnik, ali nikako ne mogu da se odmaknem od cifre koju zarađujem. Čim dođem do te cifre osećam sagorevanje. Kada dođem do tog određenog iznosa osećam užasnu napetost, bezvoljnost, čini mi se da mogu da spavam 20 sati i kada ustanem opet osećam umor. Onda pravim pauzu nekoliko dana, pa opet krenem. U međuvremenu kako bih se oraspoložila potrošim puno i to uglavnom na gluposti. Osećam kajanje i krivicu svaki put…onda osećam i tugu što ne cenim svoj posao i novac koji zarađujem jer neki ljudi toliko ne zarade za 3 meseca, ne znam zašto ne mogu da budem zahvalna. Kao mala nisam imala, nismo živeli u zavidnoj finansijskoj situaciji, nikada na more nismo otišli i bilo bi logično da ja sada cenim novac, ali to se ne dešava nego upravo suprotno. Čim dođem do tog iznosa ja krećem u samosabotažu, opet dođem do tog iznosa pa sve iznova. U začaranom krugu sam, vidim to, ali ne znam šta da uradim i kako da izađem iz njega.”
Ovde su glavne teme osećaj lične vrednosti, lojalnost porodičnoj istoriji, odnosno njihovim primanjima i krivica koja se oseća ako su ta primanja znatno veća od njihovih, uverenja o novcu i pitanje “Koliko ja sebi DOZVOLJAVAM da zaradim?”
Sa ovom klijentkinjom radimo na tome da ukloni ove blokade, da prvo postane osoba koja dozvoljava sebi da zarađuje više, da reši sa sobom sve nabrojane stvari pa tek onda da se vrati na razvoj poslovne strategije jer je i poslovnu strategiju napravila tako da se uklapa sa njenim limitom koji je sebi dozvolila.
Veća cifra bi je preplavila, zato je i ne dostiže. Potrebno je širenje psihološkog kapaciteta za više.
Kroz ovakve stvari prolaze i uspešne javne ličnosti – evo primera
Dok ovo pišem, kroz misli mi prolazi košarkaš Dennis Rodman i njegova potreba za preterivanjem u izlascima, opijanju, menjanju partnerki… i ovo je način da sabotiramo sebe. Rodman je imao ne baš sjajno detinjstvo i prošlost, ali je odlučio da se menja. Međutim, kada je dostigao određeni uspeh imao je teži psihički period gde je želeo samo da se vrati na staro i živi “normalan” život. To je bila njegova tačka gde mozak viče “Dosta je.”
Čim se dođe do određenog nivoa uspeha koji je preplavljujuć za određenu osobu kreće samosabotaža. To kome je koliko preplavljujuće je individualna stvar i zavisi od faktora koje sam gore opisala, ali kapaciteti za to mogu da se postepeno šire upoznavanjem sebe i upoznavanjem našeg saboterskog dela mozga.
Elementi ovog straha i kako otključati svoje potencijale
Slika o sebi, samosabotaža, širenje kapaciteta za sreću, izobilje, mir…
Elementi na kojima je potrebno raditi su:
- Slika o sebi
- Preispitati životni skript
- Osećaj lične vrednosti
- Uverenja o sebi, drugima, životu, ljubavi, životnim mogućnostima, novcu…
- Strah od nepoznatog
- Strah od odbacivanja
- Lojalnost porodičnoj istoriji
Na svakom od ovih elemenata potrebno je posebno raditi. Postepeno i polako.
Ako želiš da otključaš svoje potencijale, da proširiš kapacitete za bolje, mirnije, srećnije – odličan početak je Dnevnik Transformacije koji je temelj za dalju nadgradnju na kojoj ćemo raditi kroz jedan od programa koji spremam. 🙂
Ako želiš da na ovim temama radimo zajedno, 1 na 1, klikni na zeleni oblačić u donjem desnom uglu “Pošalji poruku” i piši mi.