“Život je trebao da bude lepši”
Rečenica koju je moja baka izgovorila pre nekih godinu dana.
Rečenica koja mi se urezala u mozak zauvek, nakon koje sam donela najsigurniju odluku u svom životu:
– Ne želim da ovo izgovorim za 60 godina. Želim da svakog dana unesem živost u svoj život.
Bilo mi je previše žao što je to izgovorila, ali sam u istom trenutku shvatila da je to moj generacijski zadatak.
Jasno mi je zašto je tako rekla i zašto tako razmišlja.
Različite životne situacije su je oblikovale da bude konstantno na oprezu, da brine, da pre svake odluke pomisli šta će drugi reći ili pomisliti. Taj isti obrazac je prenela na svoju ćerku, odnosno moju majku. Moja majka na mene. I sve to iz najbolje namere i ljubavi.
Shvatila sam da je red na mene da taj obrazac prekinem, koliko god bilo teško.
Poruke koje i dan danas stalno čujem su:
“Pazi, nemoj, povredićeš se, smotana si ti za to, da li si sigurna da možeš to, pazi se…”
I ja sam tako živela bez preispitivanja svih tih poruka.
Bez poverenja u sebe, bez poverenja u ljude, bez poverenja u život, stalno pod ručnom kočnicom na kojoj piše “Bolje NE”.
Taman poželim nešto novo da uradim, da se ohrabrim, ali ipak odustanem jer se jave brojne negativne misli šta bi sve moglo da krene po zlu. Odustajem po ko zna koji put.
Znate već da sam prolazila kroz anksioznost što nije ni čudno sa takvim načinom razmišljanja i svih tim uverenjima.
Sa jedne strane želje, ideje, sa druge strane strahovi i odustajanje. Obe strane podjednako jake.
Ove stvari koje ćete pročitati u nastavku za neke ljude su skroz prirodne, jednostavne, ali za mene nisu bile.
Sve je bila borba sa samom sobom, strahovima, brigama i uverenjima.
Mislim da sam na odličnom putu, ali ima još toga što želim da ostvarim – recimo to da potpuno sama odem na neki dalji put bez organizovanog smeštaja i da se tamo snalazim.
Ova ideja mi sada dok je kucam ne deluje ni tako strašno ni tako daleko, dok sam pre samo godinu dana bila sasvim sigurna da to nikada u životu neću uraditi.
Prvo želim da odgovorim na pitanje koje ste mi postavili na Instagramu “Da li je moguće da posle anksioznosti može da se živi bez straha?”
Potrebno je imati realna očekivanja.
Da li je moguće da se više nikada ne plašiš? Ne.
Ti i dalje imaš centar u mozgu zadužen za alarmiranje (amigdala) kada je neka realna ili potencijalna opasnost tu, ali ne moraš biti BLOKIRAN strahom.
Ne moraš ceo život živeti uz dva najjača sabotera “Šta ako” i “Bolje ne.”
Kada se ta dva prevaziđu, kada se razume funkcionisanje straha sve što ti dalje ostaje jeste AKCIJA.
Da, bićeš nekad u strahu, ali kreni u akciju ruku pod ruku sa tim strahom. On nestaje polako kada mozak razume i kaže “Okej, bezbedni smo.”
NEMA HRABROSTI BEZ STRAHA.
Možeš izbegavati život zbog straha ILI možeš ruku pod ruku sa strahom GRADITI HRABROST i ŽIVETI.
Zamisli sebe i strah u ringu.
Ako strah vidi tvoju slabost, ako stalno bežiš i povlačiš se, ako ne znaš da uzvratiš ili zadaš udarac, ako ne znaš da staneš u gard – nokautiraće te. Ostaćeš na podu.
Mnogima je lakše ovako da zamisle, da im je strah neprijatelj pa zato takvo poređenje.
Zapravo, strah ti je PRIJATELJ ako ga razumeš i naučiš kako s njim.
Sve o tome sam napisala u Priručniku o anksioznosti.
Moji koraci izlaska iz briga i strahova
Da se razumemo, ja sam i dalje osoba koja proveri torbu 10 puta da proveri da li joj je tu pasoš, a onda jedanaesti put otvori pasoš za svaki slučaj da proveri da li je njen. 😀
Što znači da nije da ne brinem u potpunosti, ali više ne dozvoljavam da me ta briga drži u četiri zida i uskraćuje životna iskustva.
Bitno je da ukažem na razliku između proračunatog rizika i budalastog rizika.
Nisam zastupnik toga da uđeš sada u auto, zavežeš oči i voziš najbrže što možeš. To bi bilo suludo i pogubno. Ne govorim o takvim rizicima.
Proračunati rizik bi recimo bio da ne voliš svoj posao i umesto da bez ikakvog plana oteraš sve u tri lepe i daš otkaz – napraviš plan za dalje, obezbediš ušteđevinu za bar mesec, dva, tražiš ili napraviš drugi posao pa tek onda daš otkaz.
To je upravo bio moj prvi korak izlaska iz sigurnosti i ulazak u nepoznato.
S tim što sam volela posao koji sam radila i nisam imala ušteđevinu kada sam otišla, ali sam imala bar skiciran plan u glavi.
Plan se izmenio bar 30 puta u odnosu na onaj prvobitni i to je sasvim U REDU. Bitno je biti fleksibilan i ne držati se grčevito za prvu ideju.
Svaki put kada se plan menja, to nosi određenu dozu anksioznosti pomešanu sa uzbuđenjem.
Više puta sam bila toliko preplavljena time da sam morala da čekam po mesec dana ili duže da krenem u realizaciju nečega.
Ali nisam odustajala jer sam čvrsto rešila da to ne radim. Samo sam čekala da budem spremnija.
Nisam PASIVNO ČEKALA jer nikad ne bih dočekala, već sam se aktivno bavila svojim strahovima kroz pisanje i razne tehnike koje možete pronaći u Priručniku za prevazilaženje anksioznosti.
Često se zapitam – Da li je ova odluka sada hrabrost ili ludost?
Poslednji put kada sam se to zapitala bilo je pre mesec dana kada sam uplatila putovanje koje me je ostavilo sa skoro praznom karticom i novčanikom ali uz neku sigurnost – zaradiću. Detaljnije o putovanju u nastavku, sada da krenem od prvog koraka – napuštanje posla i ulazak u samostalni posao.
Napuštanje posla i ulazak u samostalni posao
Oduvek sam bila individualac i znala da želim da radim sama.
Snalazim se i u timu, ali to nije ono što moja duša želi.
Daleko više mogu da ponudim svetu kao individualac nego kao timski igrač.
Na prošlom poslu sam puno naučila, puno nekih strahova prevazišla. Imala sam odličnog mentora koji je bolje od mene video moje sposobnosti i koji me je stalno terao da “Prvo skočim pa čekam da se otvori padobran.” 🙂
Recimo, pre sam verovala da samo mnogo pametni ljudi mogu da pročitaju knjigu koja je na engleskom i nisam ni pokušavala jer “ja nisam toliko pametna.” (Uverenje i loša slika o sebi.)
Međutim, za potrebe posla sam dobila literaturu i krenula da čitam. Ispostavilo se da razumem sve i da nakon pete pročitane stranice uopšte više nema razlike da li čitam svoj maternji jezik ili ne.
LEKCIJA: SPOSOBNIJI SMO NEGO ŠTO MISLIMO.
To otkriće me je motivisalo da vidim šta još mogu, a mislim da ne mogu.
U trenutku kada sam videla da na tom poslu više ne rastem i da radim sve više mehanički – shvatila sam da je vreme za sledeći korak – samostalni posao.
Krenula sam da istražujem kako se otvara firma i šta je meni potrebno od znanja i sredstava.
Samo za doprinose i održavanje firme ode cela nečija plata. Okej, ne baš prijatno saznanje, strah je trigerovan, krećem da paničim, dobijam potrebu da dignem ruke od te ideje…ALI IPAK NE. Nema odustajanja.
Na kraju svakog meseca imala sam osećaj mučnine u stomaku dok bih računala kako je prošao mesec. Tokom meseca nisam računala jer nisam smela. Ispostavilo se da sam opet potcenila sebe i da nema prostora za paniku.
LEKCIJA: UZ DOBAR PLAN, RAD, VERU, UPORNOST I ISTRAJNOST – SVE JE MOGUĆE, SAMO KRENI! OBIČNO BUDE BOLJE NEGO ŠTO OČEKUJEŠ.
Da, zahteva puno rada i odricanja i spremi se na to ako želiš veće promene na BILO KOM životnom polju.
Ovakve promene unose i novi nivo slobode u tvoj život. Jačaju ti samopouzdanje i samopoštovanje, što te dalje jača za nove hrabre odluke.
U sklopu tog poslovnog segmenta bilo je puno izlazaka iz zone sigurnosti i puno odluka koje sam morala da donesem samo na osnovu vere i nade. Bez realnih pokazatelja da su te odluke pametne, samo sa verom da će se u budućnosti ispostaviti da su bile pametne.
Ispostavilo se da su odluke donete iz pozicije vere, mnooogo bolje od odluka donetih iz pozicije straha!
Da li su brige potpuno nestale? NE. Kako rasteš tako stižu i nove brige, često i veće.
Pitanje je – DA LI PUŠTAŠ DA TE BLOKIRAJU, DA LI ODUSTAJEŠ ZBOG NJIH?
Da ne nabrajam odluke i brige, prelazim na poslednju situaciju – putovanje.
Putovanje, avion, kamila…
Dakle, uplatila sam putovanje koje mi je u tom trenutku opustošilo novčanik, ali sa idejom “Zaradiću kad se vratim” i uz čudno opušten stav prema tome.
Paničila sam samo dva dana kada sam razmišljala da ipak ne odem. Sva sreća, ipak sam otišla.
Pre 11 dana sam prvi put letela avionom.
Nisam znala da li se plašim pa sam se preventivno “plašila” iako sam naknadno uživala u letu, posebno u turbulencijama. 😀
Pre nisam letela nigde jer sam MISLILA da se plašim, jer “ko zna šta može da se desi” pa – BOLJE NE.
Samo ću vam reći da sam noć pred let gledala tutorijal – šta ako se zaglavim u toaletu aviona. 😀
Sve dalje: “Šta ako se ne snađem, šta ako zakasnim na avion, šta ako se tamo izgubim, šta ako se toliko uplašim od letenja da posle ne smem da se vratim nazad, šta ako se tamo na aerodromu ne snađem….”
Sva ta pitanja bi me pre blokirala i jednostavno bih odlučila da ne idem. Sada znam da su to moja pitanja iz navike, obične misli koje mogu da ignorišem i da mi ne utiču na krajnju odluku.
Naravno, sve je bilo u redu i lako. Brige su bile preterane. Kao i obično.
Dakle, strah je tu, brige su tu, ali idem sa njima. Ovo važi za sve, ne samo za let.
Kada nešto ponoviš u strahu pet puta, šesti put već strah nije tu. Gradiš samopouzdanje i hrabrost.
Ovo važi za sva životna polja i predlažem da izlaziš iz zone sigurnosti na svim životnim poljima, ne samo na jednom polju jer na taj način stičeš poverenje u sebe za sve, ne samo za jedan životni segment.
Jedan veći izlazak iz zone sigurnosti mesečno je po meni dobra mera. 🙂 Za godinu dana prevaziđeš dvanaest većih strahova. Ne možeš ni da zamisliš KOLIKO to može da ti promeni život nabolje.
Sledeći strah bio je u obliku kamile, tresla sam se 10 minuta, ali vidite sad:
Kao što vidite, pišem ovaj tekst, dakle – preživela sam. 😀
A mogla sam i da ne odem.
Mogla sam prvi put kad sam osetila anksioznost u svom životu da ograničim sebe na poznate i sigurne stvari, da živim na 5%, ali TO NIJE ONO ŠTO ŽELIM I TO NIJE ONO ŠTO VAMA ŽELIM.
Naš mozak, posebno ako ste odrastali u previše zaštitničkom i zabrinutom okruženju je navikao da brine i da nalazi načine da nas predomisli. ALI skoro uvek PRETERA.
Meni je u svemu najviše pomoglo kada sam shvatila kako STRAH FUNKCIONIŠE. Mislim da je to znanje koje potpuno menja pogled na sve. To znanje mi sada menja život. I ako me pitate da li verujem u ovo što pišem, mislim da je odgovor očigledan. Život bi mi izgledao sasvim drugačije da ne verujem i ne živim sve ono o čemu pišem.
Sve o strahovima možete pročitati u Priručniku o anksioznosti. Ako želite da ga poručite to možete uraditi klikom na oblačić u desnom uglu “Pošalji poruku” (Viber, Whatsapp).
Pišite mi kako vam se dopao tekst i da li vas je motivisao da i vi prevaziđete neki strah. 🙂
